Zahvaljujući viziji jednog čoveka koji potiče iz graditeljske porodice, GRADINA je od firme sa troje zaposlenih izrasla u jednu od vodećih građevinskih kompanija kod nas.
Na samom početku devedesetih godina prošlog veka kada sam osnovao GRADINU, u modi su bili strani nazivi za firme. Sve je vrvelo od raznih „eksporta“ i „importa“. Kada mi je na um pala Gradina „usta su mi bila puna“ – kako kažu u mom rodnom kraju kada su hrana ili vino toliko dobri, pa se uzimaju punim zalogajima ili velikim gutljajima. Gradina je, inače, utvrđenje iznad mog rodnog mesta koje potiče još iz turskih vremena. U raznim periodima to utvrđenje pružalo je ljudima utočište i sigurnost. Bilo im je poslednja nada u borbi za opstanak i normalan život. Sve ono što simbolizuje moja Gradina iznad Vrlika želeo sam da utkam u novoosnovanu firmu. Ali, ne samo to. Želeo sam da se iz imena GRADINA već na prvi pogled vidi čime se ona bavi… da svakome ko izgovori naziv firme – prva asocijacija bude graditeljstvo.
Počeli smo skromno, sa troje zaposlenih, radeći na malim projektima. U međuvremenu smo izgradili ili renovirali više od 4.500 hiljade objekata vrhunskog kvaliteta, među kojima ima i onih koji po svim svetskim standardima spadaju u najsloženije građevinske projekte. GRADINA je za dve i po decenije postojanja neprestano rasla, poštujući osnovne principe u našem poslu: kvalitet i brzina gradnje.
Kada iz ove perspektive pogledam unazad, prvo čega se setim jesu oni periodi kada mesecima nisam imao ni dana odmora, pa je zbog mog posla ponekad trpela i porodica. Ali, to je bio jedini način da se ugovoreni radovi završe na vreme i kvalitetno, odnosno da se opstane u smutnim vremenima. Etnolog Dragomir Antonić je u svojoj biografiji napisao da je obišao skoro sva sela u Srbiji a svojim najvećim uspehom smatra to što u svako selo opet može da dođe. Nešto slično važi i za mene. Velikim uspehom smatram to što me i dan-danas sa osmehom na licu sreću investitori još iz vremena kada sam počinjao da se bavim ovim poslom.
Kada je GRADINA počinjala sa radom, svuda oko nas je besneo rat. Dok su neki rušili – mi smo gradili! Potom je došla inflacija koja je obarala svetske rekorde. Dok su se neki bavili transakcijama i preko noći bogatili – mi smo gradili! A onda je došlo i bombardovanje. Opet su neki rušili a mi smo gradili!
Gradina je nekadašnje utvrđenje koje vekovima stoji iznad mog rodnog mesta. Ako objekti koje pravi naša kompanija budu trajali koliko i to utvrđenje, znaću da je moja misija ispunjena.
GRADINA je od 1990. godine sa troje zaposlenih izrasla u kompaniju sa nekoliko stotina radnika.
Za ove dve i po decenije mnogo toga se promenilo u društvu. GRADINA je delila sudbinu svog okruženja, prilagođavala se novom poslovnom ambijentu i uslovima privređivanja, ali sve vreme je postojala konstanta – svakodnevno smo unapređivali poslovanje u svim segmentima. Naravno da rezultat takvog pristupa nije izostao. Potreba tržišta za inovativnošću i pružanju usluga po najvišim svetskim standardima obavezivala nas je da se neprestano usavršavamo. Kako smo povećavali obim gradnje, gradili smo i naš kolektiv, koji se temelji, pre svega, na stručnosti kadra koji iza sebe ima neprocenjivo iskustvo. Poverenje, odgovornost, kao i međuljudski odnosi na najvišem nivou – garancija su dobre radne atmosfere koju zatekne svako ko nas poseti.
Zajedno sa GRADINOM razvijali smo se i mi, pre svega zahvaljujući tome što nikada nismo bili zadovoljni postignutim. Neprestano smo težili većem i boljem. Pojedine objekte izgradili smo u rokovima za koje smo i sami mislili da su nemogući, ali ono što je najvažnije – nikada nismo dozvolili da brzina gradnje bude na uštrb kvaliteta. Takvim odnosom prema svakom poslu stekli smo poverenje i poštovanje kod investitora. Mnogi od njih vraćali su se GRADINI sa novim poslovima jer su prepoznali pouzdanog partnera.
Uvek smo nastojali da u svom poslovanju što celovitije, efikasnije i pouzdanije zadovoljimo, kako zahteve i potrebe naručilaca, tako i šire društvene zajednice. Zaposleni u našoj kompaniji od prvog dana jasno su prepoznavali svoje svakodnevne zadatke, ovlašćenja i odgovornosti. Tako će biti i u budućnosti jer samo na taj način možemo da realizujemo zacrtanu politiku kvaliteta.
Zato što potičem iz graditeljske porodice, od malena sam bio u prilici da vidim koliko je građevinarstvo u isto vreme i težak i lep posao. Uprkos tome što je napor koji se ulaže u građevinarstvu znatno veći nego u mnogim drugim oblastima, ostaje satisfakcija koju retko koje drugo zanimanje može da pruži – ostaju kuće, zgrade, fabrike, poslovni prostori… Za pokoljenja ostaje ono što je najdragocenije svakom čoveku – prostor u kome živi i radi.
Najveće zadovoljstvo koje svaki graditelj može imati jeste da posle mnogo godina prođe pored zgrade koju je nekada radio i da kaže: – Ovo je dobro urađeno! Upravo tu vrstu zadovoljstva imam svakodnevno jer na svakom koraku nailazim na objekte koje je GRADINA ne samo radila, već i dobro uradila! Ljudi dolaze i odlaze, loši periodi dolaze i prolaze… građevine ostaju da svedoče o nama i vremenu u kome smo živeli. A one prave građevine su poput vina – vremenom samo dobijaju na kvalitetu. U to nas uveravaju brojna srednjovekovna zdanja, pred kojima i dan-danas zanemim. To nisu, kako se obično misli, puki svedoci svog vremena, već i dokaz da graditeljstvo nije samo zanat, nego i umetnost i nauka… i da će pored proizvodnje hrane biti osnovna ljudska potreba dok je sveta i veka. Menjaće se načini gradnje, tehnika, tehnologija, materijali… ali će uvek ostati težnja da se gradi ono što će odoleti zubu vremena. Rečju, ostaće potreba da se gradi za sadašnjost, ali da se misli na budućnost.
Voleo bih da ponešto od onoga što je izgradila kompanija GRADINA, traje bar koliko i utvrđenje po kojem je dobila ime. Voleo bih da kompanija GRADINA još dugo godina pruža utočište i bezbednost ljudima koji u njoj rade a da se oni koji u nju ulaze, da bi sklopili posao, osećaju sigurno. Dakle, da kompanija GRADINA predstavlja za generacije onih koji dolaze sve ono što je utvrđenje Gradina iznad Vrlika predstavljalo našim precima. I da traje bar toliko…
Đuro Đurđević
